Trinaesti čas

U odsjaju sveće

Ne sija ti osmeh

U tmini ga zoveš

Prizivaš pa bežiš

Skrivaš se od tela

Granicama snova

On ti vidi oči

Iza ovog sveta

U toj beloj tmini

Mržnja tvoja bukti

Na srcu mu spavaš

U snovima voliš.

Razumeti neće

Nikada vas drugi

Ali vama biti

To i neće važno

I nije za svakog

Poljubac u tmini.

Istinu mu zbore

Usne tvoje vrele

Zaslužiće jednom

Mesto pored tebe

I smrt prazna, gluha

Krevet će vam biti.

Izvan ovih boja

Gledaćete smelo

Kako život teče

U trenutku jednom

Kako dišu živi

Ne znajući ništa.

A kad on u zoru

Otrgnut od tame

Razbijenih želja

Posumnja u tebe

Da si avet samo

Ili deo snova.

Slaba i bez snage

U prašini čekaj

Uzdahom ga svakim

Preziri na javi

Kuni slatku tminu

I poljubac sneni.

More INFO

Pesnikinja

Iza spuštenih kapaka

milioni zvezda

drhte.

Spoznaja preseca zvuk

i nasmejana,

ostaje tišina.

Šta je ljubav,

ako nije strast

u tami tvoje sobe?

Nepostojanost tvoja plaši me

dok mi na uvo sričeš

tihe noćne jeze. A grohotom

ti uzdrhtale grudi

rasteruju zvezde.

Miletin mir

Jedne tihe noći, u sred svoje sobe
Mileta je umro. Sam je bio tada.
Na polici složne, sve njegove knjige
plakale su za njim. Od Boga grehota.
Odreknute pesme, futuriste prvog
ostaše u mraku. Retki samo znaju:
Pokunjen i teran, bežao je vazda
od kritike rane. Zaboravljen posta.

LIBERTATI VIAM FACERE

Odseci joj glavu -

Nova glava niče!

Zatri svaku vatrom

Da te narod voli!

Ne raduj se prerano,

Decu svoju ždere

Revolucija svaka.

Posrnuli su od tebe

I veći idoli...

Samo moja

Sanjaš li me
kad pahulje
spuste svoje
nežne ruke
na tvoj obraz
nos i vrat
i kad dah ti
medni sklopi
u poljubac
usne vlažne.

Izgubiš li
makar malo
sećanja na
dane prošle
kad pogledaš
u visine
nesanjane
vrtoglave
otkud tiho
haotično
dolaze nam
one hladne.

Zamisliš li
tada možda
dodir topli
sneno oko
koje pazi
da te ima
voli ljubi
i prožima
uzima te
i ostavlja
ali nikad
nikad ne
zna čija
zauvek je

duša tvoja.

(c) Nikola Bulj

Dijalozi sa Lorkom

Imala je zelene oči
i ljubičast glas,
ali nije znala
ništa o pelenama.
Obukla je boju
pomorandže,
ali ljubav
joj nije
stajala.

(c) Nikola Bulj

Zeleno

Zabranio sam sebi
da volim
seosku kurvu.

Sedeo sam kraj nje
na srušenom stablu
trule bukve,
držao u ruci
njen dlan
i dodirnuo
joj srce.

Pogledala me
kao muškarca
a ja sam ustao
i okrenuo
joj leđa.

(Zabranio sam sebi
da je volim,
i da uopšte pomislim
da možda voli mene.)

Bilo mi je dosadno
a ona je sedela sama.
Nisam očekivao
topli pogled
drugog ljudskog
bića. Nisam
očekivao suze.

(Iza osmeha
neverne supruge
ipak je kucalo
srce sopstvenoj
duši verno.

Zabranio sam sebi,
ali kako da
zabranim njoj?)
Vetar je dodirnuo
rub njene
zelene haljine,
a ja sam se osmehnuo
i rekao zbogom.

(c) Nikola Bulj

Bez naslova

- Znaš
kod poljubca
kad površina usana vibrira
i ostaneš bez daha
ali ne umireš
već tuđi ti
dah vreli
ispuni pluća
i miris druge osobe
otvori srce
a oči ti sklopi
i nešto...
nešto...

- Ne znam,
nikad nisam
bila zaljubljena.

Život je igra

Mogao sam
da budem savršen
i odavno pređem
na sledeći nivo.

Igram se ovde,
ne žurim,
možda tu ima
još kakav bonus.

(c) Nikola Bulj

Igra osmeha

Tiho je
zazvonila,
svojom smirenošću
zelenom
ruža malena,
i kapljicu
rose zbacila,
nežno tek da
ne smeta.

Krunicu
k nebu je digla,
i čežnjivo sanjarila...

Preleti
je leptir šareni
i skupi snove
njenih latica
van vremena,
pogladi je
osmehom
jednim kratkim
skrivenim.

Ona mu
pokloni srce,
i miris plavi svoj...

Trenutak su
samo imali,
a večnost im je
bila prekratka -
vetrovi, letnji žuti
ukradoše ga izjutra.

Malena, ruža plava,
vene sama i sada
sa osmehom,
setnim belim
izvan vremena.

(c) Nikola Bulj

Nikada ti neću reći...

Što me gledaš?

Šta želiš da ti kažem?
Da mislio sam na tebe često,
da legao sam nesanih noći
trzajući se ispod pokrivača
ježeći se vlažnog dodira
tvojih vrelih usana
u rane jutarnje sate?

Šta želiš da ti kažem?
Da znao sam da zastanem
tek tako u sred razgovora
i trudim se, jako se trudim
da ne počnem da te tražim očima
znajući da je to tek zaostali
trag tvog mirisa?

Šta želiš da ti kažem?
Da mi je padalo na pamet
da drugačije je možda moglo biti
da smo mogli biti srećniji da nismo
oboje bili luđi nego što priroda
ikada bi smela da dozvoli?

Šta?
Reci, šta očajnički želiš da čuješ?

Da te volim i sada i da si moja jedina
nikada prežaljena iako zauvek pokopana,
da ni jedna druga posle tebe neće biti zanimljiva,
na isti način pogledana?

Želiš li da te lažem?
Teško da mogu, takve gluposti da ti pričam...
Teško...

Pa šta
ako i jeste
sve to istina...

(c) Nikola Bulj

Male stvari čine život

ko sam
i šta radim ovde
ne znam

gledam
i ne vidim
volim
ali ne poznajem

kao maslačak
na plimskom talasu
nekog potopa olovnog

nemam ništa
za šta bih se borio
nikoga
za koga bih umro

želim li
Znam li
je li mi važno

ne baš
ili jeste

ko zna
kad ne znam
ja

(c) Nikola Bulj

Život - Bol 1 (Tragovi crnih prikaza)

Crne prikaze
tajnovito
lete pred očima
nestanu
u trenu
ili ih ni bilo
nikada nije.

Lažni tvoj osmeh,
ponekad javi se
na granici mašte mi
i kaže
da si možda tu
za mene
u besanim noćima
i danima kad ruke drhte
ali tebe nema
ti si drugima potrebna
ti ploviš plavetnilom
vetrovitim.

Crne prikaze
vidim ih
pa nestanu
i samo tragovi
samo ponekad
iskrzani ostanu
ili ih ni bilo
nikada nije.

(c) Nikola Bulj

Nada - Bol 4

Patrljci
bola
eho
jedne tuge
nerazumljive reči
i još manje
razumljive misli
samo danas
i nikada više
poklanjam ti.

Šta govorim
nikad nećeš znati
ako ne znaš sada
niti ću ti ponovo reći
stvarno nema smisla
više
pa opet
ne odustajem
jer snoviđenja me ostaviše
i mrak izgubi toplotu
i smrt se ne smeje
i samo bolni patrljci
misle o tebi
kada na sekund
umine život.

(c) Nikola Bulj

Košmari - Bol 5

Bol
taj prekrasan bol.
Osećaj nemanja
osećaj propadanja.
Strah, naš najveći bol
i otupelost -
ta otupelost koja nas drži
i kad bol umine.

Ponekad ih jednostavno osetim
kako odumiru svaka za sebe
i znam da istina
daleko nije.
Pitam se,
zašto je svet okrutan
a znam da mora biti takav
da nas ojača.

Izgubljena kičma,
ponekad utrne
i ponekad zaboli
ali ništa
kao izgubljeni poljupci
one noći
kada si rekla volim te
a onda shvatila
da si me samo sanjala.

(c) Nikola Bulj

Put - Bol 3

Zatvorim oči
i posmatram put
kroz šume i džungle
kroz nebo i prah
i osetim bol
ali ne stajem.

Svest mi se gubi
ona odlazi i trne
poput drhtavog plamena sveće
na otvorenoj noćnoj tami
između kukuruzišta i potoka
studene vode
vilindoma.

A negde u tami
u svojoj beloj haljini
i sa upalim mrtvim očima
čekaš me
podbula
i na usnama ti reči
večne ljubavi stoje
a ja, sam
i uplašen,
lutam
iako put svoj
odavno znam.

Odlazim.

(c) Nikola Bulj

Paradajz - Bol 2

Izmučen pogled
na mlitavu zoru
krade mi glavobolju
i odnosi
s one strane svesti
dužnosti i brige.

Tuđi mi vrat
glavu stranu drži
i bolne ruke
odsečene davno
u sopstvenoj krvi
posmatram.

Poslednji dah vatre
na mojim usnama
izgara mi pluća
ali pluća nemam
u mlitavu zoru
podno vešala.

(c) Nikola Bulj

Sloboda

Teleći pogled
ka zlatnom hermesu
i francuske grudi
pod providnom haljinom
i osmeh zaljubljen
i reči strane -
da ti srce stane.

Nehajan dodir
sa mirisom cveća
i male kraste
na oba kolena
i lak korak,
da te prepoznaju,
ti živiš kako samo
Francuskinje znaju.

(c) Nikola Bulj

Svetlo (u tami)

Želim napolje.
Odavde.
Gde god.
Želim napolje.
Izvan mraka,
na svetlo,
gde god.

Problem je,
što volim
tihu toplinu mraka
vlažnu surovost straha,
nestalne urlike u tami.

Ne želim nikuda,
samo da upalim svetlo,
jednom za svagda,
ovde i sad!

(c) Nikola Bulj

U večnosti

Kriviš li me još što sam te ubio?
Znam da si plakala one noći
dok sam držao naša srca u rukama
i stegao svoje. Krv je pala tada;
Zašto vrištiš mi na uvo,
sad kad sam te oslobodio,
idi, igraj se, budi šta želiš.

Nikoga više, pa ni mene,
ti sada ne moraš da voliš.
Zašto onda stalno me pratiš,
zašto plačeš u odsjaju mesečine
zašto tiho jecaš sa vetrom
što huji ispod urušene strehe.
Iskreno mi reci, ne kolutaj ugaslim očima,
Kriviš li me još što sam te ubio?

Znaš da morao sam. Bilo je to, ili,
da odem. Da odem i ostavim te
samu u ovom okrutnom svetu.
Izabrao sam za tebe najbolje,
kako bi uvek živela samnom,
sa osmehom na licu pevala
kad spustim ti crvenu ružu
na hladni asvalt za sećanje.

Kriviš li me još što sam te ubio?

(c) Nikola Bulj

Zbogom

Pričaš o svojim željama,
a želje su tvoje moj svaki dan,
ti ne znaš ništa o snovima,
a smeješ se izgubljenima.
Žališ, sama za sobom žališ,
zamišljena, maglenih očiju,
i sa košavom u srcu,
a nikad nećeš ni saznati,
šta si to imala,
šta si izgubila.

Ti ćutiš i gledaš daleko,
i vidiš li tamo šta?
Išta osim sebe same?
Ima li sreće na kraju sna,
ili je ostala samo neizgovorena
reč koja optužuje.
Hladna suza nikad sići neće,
niz mramorno ti lice draga,
niti dragom će te zvati,
ikada, ikada...

Ne vidiš ti na sreću ništa,
i zaplakati nećeš skoro,
sve dok jednog tihog dana
kroz knjige stranu ne vidiš strah,
i negde u daljini tamo,
čuješ uzdrhtali svoj dah.
A onda, kad kasno bude,
i kad odu drugi svi,
shvatićeš možda, a možda i nećeš,
da svi su te voleli...

Samo nikad volela nisi ti...

(c) Nikola Bulj

Poslednja umire...

Znaš li kako nam kažu,
tačnije, kako nam lažu,
da poslednja umire nada?
Poslednja umire ljubav,
dok na kiši tužno gleda,
ispod džinovskog hrasta,
u svežu humku nade...

Dok mi smo daleko negde,
dok osmeh novi nam pogled,
privlači i srce jača,
dronjci ljubavi skapavaju
daleko od raskošnog svetla
u blatu gde počiva nada,
na groblju uspomena...

Ne budi surova i ne bodi
tom grančicom blatnjavu raku.
Ne budi mrtve iz sna večnog,
jer njihovo je vreme prošlo.
Okreni se i nastavi dalje,
nek ostane sećanje lepo,
il' zaborav samo naš...

(c) Nikola Bulj

Samo san

Sanjao sam gubitak noćas,
i nove prijatelje.
Znam, lažnih se čuvati moram,

ali titani se u vatri kuju.

(c) Nikola Bulj

Osmeh

Voleo bih da te vidim,
ali opet to ne znači
da me imaš u šaci.
Želim tvoj poljubac,
ali zbog tog ne trči,
da kažeš prijateljima
za nas.
Budi tiha,
držim tvoju sliku,
zauvek u mislima,
zato ne pitaj me nikad
da je vratim, ni koliko mi znači.
Ne zaboravi,
Danas tako obično,
a još juče bilo je čudno...
Osmeh.
A-ha!

(c) Nikola Bulj

Tango

Darove koje si mi donela
izigravajući prijatelja,
podelih drugima.

Mrakom šetam sam,
mislim o tebi
i smeh me stiže.

Volim te.

Ali ne verujem ti
ni na tren.

(C) Nikola Bulj

Susret

Danas sam sreo smrt.
Da, sreo sam je u Dunavskoj ulici,
dok žurio sam daleko od tebe.
Pogledao sam je u oči
i znala je da ja znam,
nasmejala se milo...

Danas sam sreo smrt,
tu staru prijateljicu što me prati,
uvek iza drugog izboranog lica.
Ne možeš pobeći od sebe,
tiho rekla je,
klimnula glavom i produžila.
A ja sam se setio tebe,
ni sam ne znam zašto;
Samo mogu da pretpostavim,
da mrtav sam odavno,
i sad opet se budim,
ne znam zašto, ni kako,
samo da ti si kriva.

Danas sam sreo smrt.
Da, sreo sam je i ona to zna,
zato se samo i osmehnula,
ni stara ni mlada, ni večna k'o što misle;
Potraga je njena večna samo,
- Al' danas nije tražila mene...

(c) Nikola Bulj

Kišni dan pored reke

Ah,
moj snu na javi,
moja javo u snu,
ah, odlazi, zauvek,
ne remeti mi mir moj...
Ne proždiri uzdrhtala daha,
plavom rupom bezdanoga besa,
ne talasaj ogledalo duše,
nestani, idi, nemoj...
Ostani blizu.
Diši,
svoj dah slatki
stopi uz moje telo
brašnom izvajano,
pi krv što je na rukama nudim
dok zora jednog grada
skapava na obali reke...

Ah,
moj snu na javi,
moja javo na snu,
zašto me proganjaš kad
već zaboravih te;
Zašto koren puštaš
u trenu tom jednom samo
kad iščupana bit ćeš
iz humusa krvavoga.
Zašto zvoniš, zvono milo,
bogougodnime glasom višim
odozdo od nekud dole,
iz doline nesaznajne,
tako bliske,
a opet daleke...

Ah,
moj snu na javi,
moja javo u snu,
koji te vetar donese,
i rasprši tvoje klice,
niz planine što sećanja kriju;
Što zapljusnu stene oštre,
koje digoh naspram mora,
nepreglednih duše tvoje?
Zašto jednu želju, želeh samo,
i ispuni mi se danas ona,
zašto ne poželeh drugo,
nego sada ni sam ne znam,
jesam li te sanjao samo...

(C) Nikola Bulj

Deja Vu

Već viđeno -
sve se vraća ponovo,
ili je to pakao
samo za nas stvoren,
možda smo mrtvi odavno?

Pogled jedan samo
pokret ruke, uma,
a već sve desilo se tamo,
gde davno smo jednom bili,
gde već smo izgubili.

Gde razum nestao je sada,
pitam se okružen slikama -
slikama pređašnjih jada,
što opet su pred očima,
dok bežim pred strahom...

I samo strah od vremena ostaje,
više ništa do ludila.
Samo to pored smrti preostaje,
ali zar smrt nije donela to sve?
I ostaje samo da pitam se...

(C) Nikola Bulj

Opelo umetnosti

Misli o pesmi -
umetnost šta je?
Zašto je pišem,
kome je dajem?

Stih po stih, umire
ljubeći papir nemi,
bez reči, praznina i ja
ostajemo sami.

Zanat samo, da postane teži,
ali ne, dozvoliti neću!
Pišem jer osećam,
ni zbog čeg' drugog.

Umetnosti zapalite sveću!

(C) Nikola Bulj

Smrt Marka kraljevića

Misao, kao maslačak,
rasu se niz vetar,
u iščekivanju smrti tople.

Ime, bez zvuka, neizgovoreno,
prokunu večnost, i nesta,
u tami crne vatre.

I ne ostade ništa,
do sećanje bledo,
a i njega bi da satre

Nebeski krvnik stari.
Ali zagrljaj smrti pamti,
raja koja plače.

© Nikola Bulj

Pomolimo se

Zašto krvariš Dunave

u ovoj hladnoj januarskoj noći?

Plačeš li za onima

koji Novim Sadom

neće opet proći,

čije duše i danas krase

varljive tvoje talase?

Il'  iluzija je to samo

od svetala, preko vode tamo;

U noći bez meseca bleda

da l' samo se pričinjava

taj odsjaj leda?

Pomolimo se sada na ovom mestu

gde i vetar plače,

Neka vaša srca

zakucaju jače,

dok sećamo se nevinih

koji su pali kao žrtve

nečije bolesne frustracije.

Neka je večna slava

žrtvama racije...

Duboko

Sišao sam
U pećinu.
Duboku, duboku, mračnu
Špilju.

Dugo sam hodao, mrakom,
Tminom.

Mislio sam,
Tragam,
za
Istinom.

Činilo se
Bića razna,
Oko mene, svuda jesu.
Na koraku svakom.

Al' demona,
Bilo nije;
Okružen bejah,
Samo mrakom;

Hodnici dugi,
Imaju kraja,
U pustoši plamen
Gori
Jedan.

Baklju sam našao,
Toplu,
Sjajnu.
U duboke špilje,
Tamnom
Okrilju.

© Nikola Bulj

Sanjam

Videh te samo jednom,
ali znao sam te od pre, osećam.
Pomilovala si me pogledom,
dok sam tonuo u oči tvoje plave. Osećam
se kao da nestajem, da gubim se u njima.

Kako želiš da te zovem u trenu,
intimnog spajanja pogleda naših? Osećam,
kao da govoriš ime svoje, ali reč svenu,
јoš na usnama tvojim. Možda te uplaših, osećam.
I videti te neću nikada, ali pamtiti zauvek...

© Nikola Bulj